Nepotrebne stvari, gomilane godinama, moje ili tudje, postaju permanentna obaveza, guse i ovo malo prostora. Da li bas svaki ljudski proizvod postaje, konacno, samo nepotrebna stvar koje se treba osloboditi, i koja, tako, prelazi iz ruke u ruku, sa mesta na mesto, i ne nestaje, dok svi mi, polako, prolazimo....?

Treba se izboriti za sadasnjost. To je borba koju je jos uvek moguce voditi...
Razaznati u, od znacenja ispraznjenom, vremenu, tu osnovu, polaziste ka ritmu, ka kretanju - prvi nagovestaj istinskog postojanja...

"A mir, svud je mir, kad raspem sto je bilo, i prislonim glavu na ono sto me ceka..." - tako nekako; a onda, vec, dalje...do Sumatre...i nazad. Jos jednom.